2. Blog
3. Prvo naturističko planinarenje - kroz šumu, vodu i blato

Prvo naturističko planinarenje - kroz šumu, vodu i blato

06.08.2020.

---

Viđeno očima organizatora

Nakon kasnog prvog otkazivanja ove akcije zbog lošeg vremena bilo je određenih strepnji kako će se drugi pokušaj prvog naturističkog planinarenja održati. Ne samo zbog vremena, koje je i dalje bilo promenljivo, već i stava prijavljenih. Međutim, ispostavilo se da je velika većina pozitivno ocenila taj postupak, a neki novi ljudi su nam se u međuvremenu priključili, tako da je naša pustolovina kroz šumu i potok konačno mogla da počne. Kako je većini to bio prvi takav izlet, cela grupa je jedva čekala da krene u avanturu. Vredi napomenuti da se nismo svi međusobno poznavali.

Na našu sreću, epidemiološka situacija nije mnogo uticala na ceo projekat  jer smo se nalazili unutar granica naše zemlje. Grupa je bila taman toliko velika da bi mogla da bude kvalitetno vođena na jedno ovakvo, ipak, ne klasično planinarenje. Jedino od čega smo delimično strepeli je bilo vreme koje je već celog jula bilo relativno nestabilno. Ali bez obzira na sve, uključujući i kašnjenje u polasku tog 16. jula prepodne, ozbiljna, možda pomalo i uplašena ali rešena da krene, grupa se otisnula u prilično nepristupačne predele, gde ni jedna mobilna mreža nije imala domet, na nešto što se prvu put organizovalo u Srbiji.

"Utisci su podeljeni", reči su jednog od učesnika na pitanje koliko je ruta bila tešlka.

Ceo događaj bi mogao da se podeli na dve etape - obučenu i naturističku. Logično, morali smo prvo peške da prođemo naseljena mesta i dođemo do tačke gde je moguće uraditi transformaciju u naturiste i dalje krenuti potpuno se utapajući sa prirodom. Nebo se, kao naručeno, razvedrilo, a bilo je taman toliko toplo koliko treba da ni u šumi ne bude hladno. Ali kako nikad sve ne bude savršeno usput nas je usporavalo i dosta namučilo blato, koje je tu bilo kao posledica kiša koje su padale proteklih nedelja. Bilo je i klizanja i odrona, međutim, odlučna grupa je imala svoj cilj i nastavila se probijati do potoka.

A potok je posebna priča. Mali brzi potok sa hladnom vodom sa obe strane, okružen strmim padinama šume sa kojih smo se spuštali.. Napisao sam hladna voda? Da, hladna ali ne toliko hladna da nismo mogli kroz nju da hodamo, preskačemo prepreke u vidu palih stabala i granja i probijemo se direktno do, verovatno atrakcije dana i našeg cilja, vodopada i manjeg jezera koji ga okružuje.

Nakon odmora i uživanja pored vodopada, gde su neki i plivali oko njega, kao i sunčanja, bilo je vreme za povratak. Vraćali smo se istim putem kojim smo stigli do vodopada. Okruženi već pomalo poznatom okolinom približavali smo se lokacijii gde bi trebalo da se obučemo. Ta tačka je označavala i približavanje civilizaciji i mestu gde nas je čekao prevoz. Iako već umorni, neki i vidno, duh zajedništva koji je grupa stvorila nije nas napuštao. Rezultat toga je da smo na kraju svi otišli na zajedničku večeru u restoran kraj jedne od većih reka u Srbiji.

"Već treba da se oblačimo?", bio je komentar koji se mogao čuti u povratku.

Iako smo tog dana krenuli nešto kasnije nego što smo planirali, završili smo ga mnogo kasnije od planiranog. To bi moglo da znači da je učesnicima prijalo? Grupa koja se uglavnom pre planinarenja nije poznavala, završila je gotovo celodnevno druženje u dobrom raspoloženju, bez obzira na određene probleme i poteškoće na koje je nailazila.

Vodič je imao svo vreme punu sliku o tome gde i kako idemo, kao i kako da se svi sa ne baš mnogo prijateljskog terena vrate živi i zdravi.

Naturistička organizacija Srbije je pokazala da može da pomera granice, ruši tabue i pruža nove perspektive za naturiste i naturistički pokret uopšte.

Informativna služba Naturističke organizacije Srbije

Planinarenje vidjeno očima jednog od učesnika: Put ka vodopadu

Krenuli smo rano ujutru kolima iz Beograda. Sat i po vremena nam je trebalo do manastira Tumane. Tamo smo se našli sa ostatkom grupe i krenuli u nezaboravnu avanturu. Na početku je sve delovalo tako lako, kao da je to samo još jedna lagana šetnja. Išli smo putem nizbrdo i ubrzo se tom putu izgubio trag - dalje smo išli dolinama i preko potoka. U jednom trenutku smo došli na proplanak i vodič reče da ovde možemo da se skinemo. Skinuli smo svu odeću sa sebe i obuzeo nas je osećaj slobode - sami i goli u prirodi, izolovani od ostatka sveta.

Zatim je sledio put kroz gustu šumu. Šuma je bila izuzetno strma, a put klizav i opasan. Činilo mi se da ću se svakog trenutka survati nizbrdo i da ću tu završiti svoju karijeru naturiste. Činilo se da traje večno, pridržavali smo se za drveće i ostale biljke, hodali i hodali, a nikako da nekud stignemo. Oblio me je znoj, želeo sam da stanem, ali bi me jedan glas u glavi bodrio: “Moraš dalje!”
Na kraju puta se nalazila reka. Vodič je rekao da možemo da idemo sa njim kroz reku, a da možemo i pored nje da ga pratimo. Svi smo odabrali put kroz reku da ohladimo užarena stopala. Hodali smo uzvodno, voda je dolazila do kolena, a na nekim mestima i do struka. Ovo je bio i najprijatniji deo puta, jer je bilo vruće, a reka nas je hladila. Posle dva sata prave avanturističke šetnje po planinama, stigli smo do cilja - do velikog vodopada. Umorni, iscrpljeni, ali ipak oduševljeni, požurili smo da ostavimo stvari na obalu i da se najzad kupamo. Stao sam ispod vodopada: voda je skinula sa mene vrućinu, znoj, umor, brige, crne misli, buku velikog grada. Šum vode je muzika za dušu, on je neguje i isceljuje.

Uživali smo kraj vodopada dobrih sat vremena. Druženje, smeh i kupanje.

Vratili smo se istim putem, nizvodno niz reku, zatim strma šuma, pa doline i potoci, put. Na kraju smo se počastili jednom večerom u restoranu. Posle ovakvog puta stvarno smo zaslužili.

Da je bilo izuzetno naporno - bilo je, ali da bi otkrio sve što priroda skriva moraš preći jedan ovakav put. Zaista vredi.

Učesnik