1. Početna
2. Blog
3. Naturisti iz naturističke organizacije srbije na 50. Susretima Alpe-Adria I

Naturisti iz naturističke organizacije srbije na 50. Susretima Alpe-Adria I

Objavljeno 07.06.2022.

Oznake Hrvatska Istra Solaris kamp sport plaža

---

Naturisti Srbije su, uprkos veoma složenoj situaciji u ovom trenutku, ipak našli načina da pošalju svoje predstavnke na jubilarne 50. susrete naturista pod imenom Alpe Adria, koje i ove godine tradicionalno organizuje Međunarodna federacija naturista, INF – FNI, u prelepom naturističkom resortu „Solaris“ kod Poreča. Ovogodišnji susreti se održavaju od 5. do 12. juna.

Naša mala četvoročlana delegacija obećala je da će dostojno predstavljati Srbiju na ovim susretima, a ovde ćemo pokušati da vas redovno obaveštavamo o zanimljivostima i događanjima pre, u toku i posle ove manifestacije.

Odmah na početku moramo sa žaljenjem da konstatujemo da je prava šteta što u prelepom Solarisu nema više predstavnika iz Srbije jer su prvi utisci prelepi.

DEO PRVI – Dogodovštine sa putovanja, dolaska i prijem u Resort

Da li smo na pravom putu? - Relativno jeste...

Putovanje je počelo kao i svako drugo, malo nervoze i putne groznice, puno pakovanja i, najzad, posle pozdravljanja sa onima koji ostaju, oko petnaest minuta do ponoći ekipa je krenula put izazova, koje pred nas postavlja učešće na jubilarnim 50. susretima naturista Evrope i sveta - Alpe Adria, koji se tradicionalno održavaju početkom juna meseca u prelepom naturističkom odmaralištu „Solaris“ kod Poreča. Vreme prelepo, mirna, tiha i prijatna noć, a 21. godinu star reno prosto prede duž izuzetno sređenih autoputeva. Sat vremena puta i već smo na granici, prelazimo je začas, a ljubazni graničar sa hrvatske strane obaveštava nas da tamo kuda idemo, u Solaris, da oni sada ne rade. Posle kraćeg razjašnjenja shvatamo da nam čovek kaže da ne rade nekoliko sati posle ponoći, a mi smo mu na to uzvratili da mi pre jutra i ne nameravamo tamo da stignemo. Iako smo po mapama i proračunima trebali na odredištu da budemo još oko pola sedam, tada nismo ni predpostavili koliko je naša tvrdnja o tome da pre jutra nećemo stići na odredište bila tačna.

Vožnju autoputem sa odlično obeleženim trakama nismo ni osetili, a uz put smo pravili tri kratke pauze više reda radi nego iz potrebe. Mala količina magle koja nas je jedno vreme puta pratila nije mogla da naruši dobru atmosferu i raspoloženje. Nekoliko sati kasnije eto nas pred Zagrebom i prva avantura: na čudan način kartica za putarinu se zagubila, počinje panika - gde je mogla da ispadne, da nije ostala na nekom od stajališta... Srećom, posle par minuta stresa kartica je izronila negde ispod svih stvari na podu kod suvozača. Posle kraće vožnje obilaznicom oko Zagreba ulazimo na autoput za Rijeku, polako svanjava i uživamo u prelepim pejzažima, divnom jutru i vožnji bez ikakvih stresova, a duž puta zapažamo da su obeležena sva skretanja ka prirodnim i istorijskim znamenitostima Hrvatske. Moram priznati da su po pitanju informisanja turista puno uradili - sve što ima vredno da se poseti ispisano je na četiri jezika sa blagovremenim i preciznim putokazima.

Stižemo do Rijeke i tu, naravno, postoji obilaznica oko grada i autoputevi na sve strane. Na žalost, za neinformisanog i neiskusnog vozača koji pamti ove predele od pre više od deset godina, svi ti putevi su novost i uzdajući se u svoj siguran osećaj, kao i u nedostatak putokaza za Poreč, sigurno krećemo putem koji pokazuje da vodi ka Trstu i Ljubljani. Naravno, posle par kilometara shvatamo da možda ipak ne idemo kuda bi trebalo ali nas ograde izmedju traka sprečavaju da se vratimo. Uz put se sećamo da smo prošli jedno skretanje gde je putokaz pokazivao ka Učki ali, na žalost, ne ka tunelu, nego ka Parku prirode „Učka“. Uskoro stižemo do naplatne rampe pod imenom „Rupa“ i niko od nas pojma nema gde je to, samo znamo da je na 44km od Trsta. Pitamo simpatičnog čikicu u naplatnoj kućici da li smo na pravom putu ka Poreču i dobijamo obaveštenje da smo totalno promašili jer je trebalo da skrenemo dva isključenja ranije i da sad imamo dve opcije - da idemo do Trsta, pa da se vratimo obalom do Poreča ili da platimo 8 kuna (što je oko 1 evro), okrenemo se i vratimo, pa onda opet platimo 8 kuna i nastavimo odakle smo i došli, tj. do drugog isključenja, i tamo da skrenemo prema Puli i Poreču. Posle kraće diskusije odustajemo od šoping ture u Trstu i rešimo da platimo ta dva evra za posetu Rupi, vratimo se ka Rijeci i skrenemo gde je potrebno, za, kako smo se nadali, pravi put ka Poreču. Isključujemo se na drugom skretanju i na trenutak čini se da je put prepoznatljiv - uskoro sledi isključenje za Cavtat i Opatiju, a mi nastavljamo novim putem ka Puli nadajući se da će negde biti obeleženo skretanje ka Poreču, odnosno tunelu Učka. Na prvom sledećem putokazu i nailazimo na natpis „Učka“, međutim, nije nam bilo čudno što je natpis na braon tabli, kako su inače obeležene prirodne atrakcije. Mi smo i dalje ubedjeni da idemo putem ka tunelu i posle dalje ka Poreču. Ubrzo put počinje da krivuda i penje se uzbrdo i ni malo ne liči na zapamćenu magistralu koja vodi u tunel, a kojom se začas stiže sa istočnog na zapadni kraj Istre.

Konačno, kad smo već stigli na vrh planine i shvatili da smo negde u nedođiji rešismo da pitamo za pravac ljubaznog gospodina koji je sedeo kraj puta:

• Izvinite, idemo u Poreč - da li smo na pravom putu?
• Relativno jeste - reče on...
• Pa gde je onda tunel Učka?
• Pa tu, jedno dva kilometra ispod Vas...

Eto, mi se tako popesmo na vrh Istre, na planinu Učku i pređosmo je, videsmo celu Istru odozgo. Ubrzo je počelo spuštanje, a jadni reno uspeo je nekako da odoli nagibu od mnooogo procenata. Međutim, kočnice su se bile toliko ugrejale da smo morali da ih odmaramo par minuta da bi se ohladile, a i da provetrimo auto. Rešili smo konačno da konsultujemo i navigaciju uprkos romingu, pa da vidimo kuda da idemo. Dobili smo informaciju o nekoliko trasa gde se plaća ili ne plaća putarina a mi smo izabrali neku međutrasu i, posle prolaska kroz Filipiče i Afriće, najzad se dokopasmo novog autoputa, koji ide od Rijeke i prolazi kroz srce Istre i tamo negde se odvaja ka Puli, Labinu, Rovinju i najzad po prvi put (obeleženo!) i Poreču. Prateći putokaze za par minuta eto nas konačno u blizini odredišta. Posle dva promašaja pogodismo da se na četvrtom ili petom kružnom toku najzad skreće ka Solarisu.

Dočekaše nas izuzetno ljubazno i na ulaznoj rampi i na recepciji, a posle malo ubeđivanja dobili smo potvrdu da popusti za Alpe Adriu važe i za apartmane, a ne samo za kamp, te ih ubedismo da nam dodatno spuste cenu. To, naravno, nije bio kraj našeg pogađanja jer smo uspeli da se dogovorimo i da nam rezervisani trokrevetni zamene za četvorokrevetni apartman, a, na kraju zahvaljujuči ljubaznoj recepcionerki i još ljubaznijim sobaricama umesto u 14:00, mi se uselismo u 10:30 u naš privremeni smeštaj. Lokacija ekstra, blizu restorana, sportskih terena i plaže Galeb, koja je je jedna od lepših plaža u naselju. U neposrednoj blizini kampa je otvoren veliki mega-market gde ima dosta robe jefninije nego u Beogradu, a na putu za kamp našli smo jednu prodavnicu voća i povrća, gde jedna porodica tu, iz okoline, prodaje proizvode sa svoje farme i puno su jeftiniji nego drugi izvori snadbevanja. Uspeli smo i da isprobamo more – fenomenalno je čisto, prihvatljivo toplo i, verovali ili ne, i dalje je slano. Obišli smo i terene gde će se odvijati sva takmičenja i posetili kamper sekretara INF-FNI Jena Pitersa da prijavimo dolazak i broj apartmana gde smo smešteni. Posle obilaska njegovog kampera neko iz naše ekipe je poželeo da ga Piters usvoji, samo da bi koristio tako dobar kamper.

U nastavku imate par prvih fotki, pa se javljamo sa novim informacijama.